Već godinama se u Srbiji bilježi trend sklapanja dogovorenih brakova muškaraca koji uglavnom žive u ruralnim sredinama sa djevojkama i ženama iz Albanije.
U zapadnoj Srbiji, u selima udaljenim i s manjkom mladih, priče o pronalaženju životnog partnera često zvuče kao spoj tradicije, potrebe i snalažljivosti. Upravo u takvom okruženju nastala je priča Marka Milutinovića iz sela Drežnik kod Užica, čoveka koji je godinama tragao za suprugom, sve dok ga život nije odveo van granica Srbije.
Marko je dugo bio sam, a godine su prolazile dok je tražio ženu s kojom bi mogao da izgradi porodicu. S obzirom na to da u selu nije bilo mnogo slobodnih žena koje bi bile spremne da žive na selu, odlučio je da svoju potragu proširi van granica zemlje. Na više puta je odlazio u Skadar, istražujući lokalne običaje i raspitujući se, ali naišao je na prepreke – posrednici su tražili velike sume novca, od tri do četiri hiljade evra, da bi mu “obezbedili” ženu.
Uz pomoć snajke, koja je imala rodbinske veze u Albaniji, upoznao je dvadesetogodišnju Manjolu. Uprkos razlici u godinama – Marko je bio gotovo dvadeset godina stariji – između njih se razvila veza koja je trajala do danas. Nakon nekoliko meseci zajedničkog života, Manjola je prihvatila činjenicu o njegovim godinama, a ubrzo su zajedno imali ćerku i sina. Manjola je brzo naučila srpski jezik, uklopila se u lokalnu zajednicu i stekla dobar odnos sa ljudima iz sela, što je Marka posebno radovalo.
- Kada je Marko prvi put otišao u Skadar, suočio se s lokalnim običajima koji se tiču upoznavanja i sklapanja braka. Prvo se devojke posmatraju, a ukoliko postoji obostrano interesovanje, dogovaraju se naredni susreti. Tokom drugog susreta, mladoženja ide u kuću mlade i njene porodice, ostavlja simboličan poklon, kao što je novac ispod šolje za kafu, a zatim kupuje odelo, prsten i zlatni lanac. Treći susret obično je rezervisan za svadbeni obred, koji se razlikuje od srpskih običaja – nema kola ni trubača, a venčanica se kupuje od strane mladoženje.
Život sa Manjolom pokazao je Marku da su Albanke često skromne i posvećene porodici. One cene iskrenost, poštovanje i sigurnost u braku, dok materijalna bogatstva i luksuz nisu primarni kriterijumi. Za njih je važno da muškarac bude dobar, da ne maltretira suprugu i da odnosi u porodici funkcionišu harmoniozno. Manjola je, iako mlada, pokazala zrelost i prilagodljivost, što je dodatno učvrstilo njihov zajednički život.
Marko takođe primećuje da je trend venčavanja Srba sa Albankama u poslednjih nekoliko godina opao. Nekada su dolazile u veći broj u okolinu Bajine Bašte, Arilja i drugih sela, dok se sada situacija promenila – mnoge su se preselile u inostranstvo, u Nemačku, Englesku ili Grčku. Porodične strukture u Albaniji takođe su se promenile, sa sve manje mladih žena koje ostaju u selima, dok se članovi porodica raseljavaju širom sveta.
Problem sa posrednicima i cenom usluga takođe je prisutan. Neki muškarci žele da “kupe” ženu preko agencije i plate visoke sume, ali često ti novci ne idu porodici mlade već posrednicima. Cena varira između tri i pet hiljada evra, a uspeh u pronalaženju žene zavisi od pojedinačnih okolnosti, uključujući imidž i materijalnu situaciju mladoženje.
Marko naglašava da nisu sve žene zainteresovane da se udaju za starije muškarce, posebno kada su u pitanju penzioneri ili oni sa ograničenim materijalnim sredstvima. Izbor je ograničen, a odluka da se uda za Marka bila je zasnovana na poverenju, iskrenosti i zajedničkim vrednostima, a ne na novcu ili luksuzu.
Ova priča pokazuje kako su brak i porodični život u ruralnim sredinama složeni i oblikovani kulturnim običajima, ekonomskim mogućnostima i ličnim vrednostima. Marko i Manjola su primer kako različiti svetovi mogu da se spoje, uz međusobno poštovanje i razumevanje, i kako ljubav i prilagodljivost mogu prevazići prepreke koje donosi udaljenost, starosna razlika i tradicionalna očekivanja. Njihov život u Drežniku simbolizuje prilagođavanje novim okolnostima i pronalaženje sreće van okvira običnih stereotipa i predrasuda.
