Priča o Nikoli je dirljiva i govori o nepravdi koja često pogađa decu iz siromašnijih porodica, ali i o snazi i dobrotama koje možemo pronaći u onima koji možda nemaju mnogo, ali ipak daju sve od sebe.
- Nikola je bio dečak koji je sedeo u poslednjoj klupi, ne zato što je voleo da bude pozadi, već zato što su njegove iznošene patike bile predmet podsmeha među drugarima. Njegove patike su bile toliko izlizane da su se savijale na mestima gde više nije bilo đona.
Kada bi sneg padao, voda bi ulazila u njegovu obuću i hladnoća bi mu se penjala kroz noge, ali nije se žalio. Iako je nosio staru jaknu koja je bila prevelika za njega i izbledela od mnogo pranja, i dalje je nosio suv hleb umotan u stari novinski papir kao jedinu užinu koju je mogao da priušti.
- U učionici su svi njegovi vršnjaci imali sendviče sa salamom i sokove u tetrapaku, dok je Nikola sačekivao da svi počnu da jedu, pa bi, okrenut ka prozoru, jeo svoje poslednje parče hleba. Njegova situacija nije bila nepoznata njegovim drugarima, naročito Marku, koji je bio sin lokalnog preduzetnika. Marko je često zadirkivao Nikolu, praveći se da je sve to samo šala, govoreći: „Ej, Nikola, jel’ ti to opet dijeta?“ Ali Nikola nije odgovarao. Nije zato što nije imao šta da kaže, već zato što je znao da bi svaka reč samo pogoršala stvari i produžila podsmeh.
Učiteljica Milica je, međutim, bila svesna Nikoline situacije. Primećivala je kako Nikola nikada nije tražio da izađe napolje kad pada kiša jer nije imao rezervnu obuću, a ponekad je ostajao posle časa samo da bi pomogao u brisanju table, kako bi izbegao da izađe sa ostalima kad je razred počinjao da se smeje. Učiteljica nije govorila mnogo, ali je uvek pratila svaki Nikolin korak, znajući šta se dešava u njegovom životu.
Jednog dana, dok je sneg padao, Marko je došao u školu sa novim, skupim patikama koje su blistale belinom. Dok su se svi okupili oko njega, divili se i pitali koliko su koštale, Nikola je samo ćutke prošao pored, pazeći da niko ne vidi mokre čarape koje su mu se lepile za kožu. Tog dana, ipak, nešto se promenilo. Marko je, dok su se deca gurala niz zaleđene stepenice, pao i udario koleno o beton. Svi su stali. Neki su se smejali, dok su drugi samo gledali. Nikola je, međutim, bio prvi koji je prišao. Kleknuo je pored Marka, skinuo svoju tanknu maramu i obavio je oko njegovog povređenog kolena, pokušavajući da zaustavi krvarenje. „Nemoj da stojiš, ohladićeš se“, rekao je Nikola tiho, pomažući Marku da ustane.
- Za razliku od prethodnih trenutaka, sada je nastala tišina. Deca su stajala, zbunjena i iznenađena, jer su sada gledali onog koga su zadirkivali kako pomaže onome ko je bio centar njihovih podsmeha. Nikola nije učinio ništa posebno, ali je u tom trenutku pokazao onu najvažniju vrednost – dobrotu. Njegov postupak nije bio motivisan ničim osim želje da pomogne, i to je bilo dovoljno da smiri celo dvorište. Učiteljica Milica, koja je sve pratila sa strane, prišla je Nikoli i tiho mu rekla: „Hvala ti.“ To je bio prvi put da je neko javno priznalo njegovu vrednost.
Sutradan, atmosfera u učionici je bila potpuno drugačija. Marko je došao sa zavojem i štakama, sporiji i tiši nego obično. Nije okrenuo leđa Nikoli, kao što je to ranije radio, već mu je prišao nakon časa. „Hvala“, rekao je, a Nikola je samo slegao ramenima, kao da je sve to normalno. Iako se Nikolina situacija nije promenila u materijalnom smislu, u duhovnom je došlo do velike promene. Marko je primetio mokre tragove koje Nikola ostavlja kada pada sneg, kao i rupicu na njegovim patikama, koju je ranije koristio kao povod za šalu. Taj trenutak bio je prelomni za Marka, koji je sada shvatio pravu vrednost Nikole.
Nikola je završio školu uz stipendije i povremene poslove, nikada ne tražeći više nego što mu je bilo potrebno. Nije zaboravio dan kada je krio hleb u papiru, ali nije dozvolio da to definiše njegov život. Završio je medicinu i postao lekar, vođen istim osećajem koji ga je naterao da pomogne Marku u snegu. Iako je prošlo mnogo godina, sudbina ga je ponovo spojila sa Markom, koji je u tom trenutku bio pacijent u bolnici sa ozbiljnom povredom kolena. Kada je Marko video Nikolu kao doktora, prepoznao ga je, a Nikola mu je mirno rekao: „Bićeš dobro“. Tada je Marko shvatio pravu vrednost svega što se dogodilo tog dana u snegu – da veličina čoveka ne zavisi od patika koje nosi, već od toga šta je spreman da uradi kada neko padne.
