Ljudi koji i sami imaju malo spremniji su da pomognu nego oni koji žive u izobilju. To se može vidjeti i u našoj današnjoj priči. Jednog prosjaka su bogataši otjerali sa vrata kada je tražio malo hrane. Siromašna udovica mu je dala zadnji komad hljeba koji je imala.
Bio je vreo ramazanski dan u jednoj bosanskoj kasabi, gde je sunce nemilosrdno peklo krovove kuća i prašnjave sokake. Ljudi su postili od zore, a nestrpljivo su čekali akšam kako bi prekinuli post i okrepili se hranom i vodom. U bogatijem delu mesta, u mahali gde su živeli trgovci i begovi, dan je prolazio u pripremama raskošnih sofri. Iz dvorišta su se širili mirisi pečenja, pita i raznih đakonija, dok su se porodice nadmetale u tome ko će imati bogatiji iftar i više uglednih gostiju za stolom.
Na drugom kraju kasabe, u maloj i trošnoj kući od blata i drveta, živela je udovica po imenu Mejra. Život joj nije bio lak otkako je ostala bez muža, a preživljavala je od sitnih poslova i onoga što bi dobila kao pomoć od komšija. Ramazan je za nju bio posebno težak, ne zbog posta, već zbog siromaštva koje ju je pratilo svakog dana. Često je na njenoj trpezi bilo samo malo hleba i čaša vode, ali uprkos tome nikada nije gubila veru niti gorčinu u srcu. Bila je zahvalna i na onome što ima, verujući da svako ima svoj teret u životu.
Pred samo zalazak sunca, kroz kasabu je stigao umoran putnik, stariji čovek u pohabanoj odeći, sa štapom u ruci i umornim korakom. Izgledao je iscrpljeno, kao neko ko je prešao dug put bez odmora i hrane. Pokucao je redom na vrata bogatih kuća, tražeći samo malo vode i skromno mesto za iftar, ali su ga svuda dočekivali hladno i bez saosećanja. Ljudi su ga odbijali, smatrajući ga nepoželjnim gostom koji ne priliči njihovim bogatim soframa i ugledu koji su želeli da pokažu drugima.
- Kako je vreme prolazilo, starac je postajao sve slabiji, a glad i žeđ su ga savladavali. Na kraju je stigao do skromne Mejrine kuće. Iako je i sama jedva imala za sebe, primetila je njegovu iscrpljenost i bez mnogo razmišljanja ga je primila unutra. U njenoj maloj prostoriji, gde je miris siromaštva bio svakodnevan, ponudila mu je sve što je imala, delići svoju skromnu hranu i vodu, dok je sebi ostavila gotovo ništa. Njeno srce nije gledalo na oskudicu, već na čoveka kojem je pomoć bila potrebna.
Starac je polako jeo, zahvalan na svakom zalogaju, dok ga je Mejra posmatrala sa iskrenim mirom i zadovoljstvom što može nekome pomoći. Njena kuća, iako siromašna, te večeri je bila ispunjena toplinom kakvu bogatstvo ne može da kupi. Nakon iftara, razgovor između njih trajao je dugo u noć, a starac je govorio o putovanjima, životu i ljudima koje je sreo, dok je Mejra slušala pažljivo, zaboravljajući na sopstvenu glad i umor.
Kasnije je insistirala da starac odmori u njenom jedinom krevetu, dok je ona ležala na podu, smatrajući da je gost svetinja i da njemu pripada ono malo udobnosti što ima. U toku noći je zaspala spokojno, iscrpljena ali ispunjena osećajem mira.
Ujutru, kada se probudila, u kući nije bilo nikoga. Starac je nestao pre svitanja, ostavljajući sve uredno za sobom. U prvi mah je osetila blagu tugu što nije stigla da ga isprati, ali kada je krenula da spremi postelju, ispod jastuka je pronašla kožnu kesu.
U njoj su bili zlatnici i poruka ispisana lepim rukopisom. U poruci je stajalo da dobrota i gostoprimstvo koje je pokazala vrede više od svakog bogatstva, te da će joj to dobro delo biti nagrađeno. Navodno običan putnik bio je zapravo iskušenje koje je pokazalo razliku između onih koji imaju sve i ne dele ništa, i one koja nema ništa, ali deli i ono malo što poseduje.
Vremenom se vest o ovom događaju proširila kasabom. Bogati ljudi su počeli da osećaju stid zbog svoje ravnodušnosti, dok je Mejra, iako sada imućnija, ostala skromna kao i ranije. Njena kuća je postala mesto gde su putnici uvek bili dobrodošli, a priča o njenoj dobroti pretvorila se u pouku koja se prenosila generacijama, da pravo bogatstvo nije u onome što čovek poseduje, već u onome što je spreman da podeli sa drugima.
