Stres, anksioznost i depresija su bolesti modernog doba. Od njih pati sve veći broj ljudi. Posebno je zabrinjavajuće što su među njima i djeca i mladi. Prema stručnjacima anksioznost počinje još u djetinjstvu i to zbog ponašanja roditelja koji toga nisu ni svjesni.
Anksioznost je u savremenom društvu postala jedna od najčešćih psiholoških poteškoća, prisutna i kod djece i kod odraslih. Ljudi je najčešće prepoznaju kroz stalnu napetost, preteranu zabrinutost, osećaj unutrašnje nesigurnosti, nemogućnost opuštanja ili kroz napade panike koji deluju iznenadno i zbunjujuće. Ipak, stručnjaci sve češće naglašavaju da se koreni ovakvih stanja retko formiraju u odraslom dobu, već mnogo ranije, u detinjstvu, kroz svakodnevne odnose i obrasce ponašanja u porodici.
Roditelji u većini slučajeva nemaju lošu nameru. Naprotiv, njihovi postupci najčešće proizlaze iz brige, želje da zaštite dete i obezbede mu sigurnost. Međutim, upravo u toj preteranoj brizi ili nesvesnim reakcijama mogu nastati obrasci koji kod deteta vremenom razvijaju nesigurnost, strah od greške, osećaj nedovoljnosti i emocionalnu napetost koja kasnije prerasta u anksioznost.
Psihološka praksa ističe nekoliko ključnih porodičnih obrazaca koji se najčešće povezuju sa razvojem anksioznih sklonosti. Jedan od njih je preterana kontrola. Kada roditelji previše upravljaju svakim aspektom detetovog života, od sitnih odluka do školskih obaveza, dete nema priliku da razvije osećaj samostalnosti. Dugoročno, ono počinje da sumnja u sopstvene sposobnosti i uči da ne može da funkcioniše bez spoljne potvrde ili vođenja. Takav osećaj nesigurnosti kasnije se prenosi u odrasli život, gde svaka odluka može delovati preteško i stresno.
- Drugi važan faktor jeste potiskivanje dečjih emocija. U mnogim porodicama deca čuju poruke koje umanjuju njihove osećaje, bilo da je reč o plaču, ljutnji ili strahu. Kada se emocije stalno umanjuju ili ignorišu, dete uči da ih skriva umesto da ih razume i obradi. Vremenom dolazi do unutrašnjeg pritiska jer emocije ne nestaju, već se gomilaju, što može biti osnova za razvoj anksioznosti i emocionalne nestabilnosti u kasnijem životu.
Treći obrazac je perfekcionizam koji roditelji nesvesno prenose na decu. Kada se od deteta stalno očekuje da bude najbolje, najuspešnije ili da ne pravi greške, ono počinje da povezuje sopstvenu vrednost sa postignućem. U takvom okruženju svaka greška postaje izvor straha i osećaja neuspeha. Umesto da uči kroz pokušaje i greške, dete razvija potrebu da izbegava situacije u kojima bi moglo da pogreši, što značajno povećava nivo unutrašnje napetosti.
Četvrti važan faktor jeste emocionalna nedostupnost roditelja. Kada dete ne oseća dovoljno pažnje, razumevanja ili emocionalne povezanosti, može razviti dubok osećaj nesigurnosti i strah od napuštanja. Nedostatak stabilne emocionalne podrške utiče na razvoj poverenja u druge ljude, ali i u sopstvenu vrednost, što je jedan od ključnih temelja anksioznih poremećaja.
U svakodnevnom životu, mnogi roditelji nesvesno ponavljaju obrasce koji mogu doprineti ovim problemima. To može uključivati stalno ispravljanje detetovih postupaka, korišćenje srama ili krivice kao metode discipline, upoređivanje sa drugom decom, umanjivanje emocija ili preteranu zabrinutost koja se prenosi na dete. Čak i komentari koji deluju bezazleno mogu dugoročno oblikovati način na koji dete doživljava sebe i svet oko sebe.
Stručnjaci naglašavaju da je najvažniji korak ka promeni svesnost o ovim obrascima. Roditelj koji prepozna sopstvene reakcije ima mogućnost da ih postepeno menja i prilagođava. Umesto kontrole, važnije je podsticanje samostalnosti. Umesto umanjivanja emocija, potrebno je njihovo prihvatanje i razumevanje. Umesto kritike, važnije je ohrabrivanje i podrška. Takav pristup pomaže detetu da razvije osećaj sigurnosti i unutrašnje stabilnosti.
Takođe, važno je da dete ima prostor da greši, uči i razvija sopstvene veštine bez straha od osude. Roditeljska prisutnost, slušanje i emocionalna dostupnost igraju ključnu ulogu u stvaranju zdravog psihološkog okruženja. Kada dete oseća da je prihvaćeno takvo kakvo jeste, smanjuje se potreba za perfekcionizmom i strahom od neodobravanja.
Na kraju, anksioznost se retko razvija iz jednog događaja. Ona je najčešće rezultat dugotrajnog emocionalnog iskustva i obrazaca koji se ponavljaju kroz detinjstvo. Dobra vest je da promene u roditeljskom pristupu mogu imati snažan i pozitivan uticaj na razvoj deteta. Uz više razumevanja, strpljenja i emocionalne topline, moguće je izgraditi temelje koji vode ka stabilnijem, sigurnijem i psihološki otpornijem životu.
